GENETIKA i BODIBILDING
ZNAČAJ GENETIKE ZA
PROFESIONALNO BAVLJENJE BODIBILDINGOM
Trojici
legendarnih takmičara postavljeno je pitanje o značaju genetike za takmičarski
bodibilding, sa posebnim akcentom na dilemu da li profesionalci apsolutno moraju biti genetski bogovi, ili naporan
rad i jaka volja mogu ipak pobediti dobru genetiku.
Shawn Ray:
„Verujem
da je mnogima poznato da je dobra genetika blagoslov koji može biti pravi
„vetar u leđa“ mnogim profesionalnim sportistima. Ipak, tvrdim da dobra genetika sama ne može značiti sigurnu
pobedu u bilo kom takmičenju. Pored dobrih gena, pojedinac mora uložiti veliki
trud i rad a blagoslov superiorne DNK će samo dobro odgovoriti na napor
pojedinca. Među takmičarima, ali i fanovima, široko je rasprostranjeno
mišljenje da takmičari kojima je podarena odlična genetika nisu veliki radnici
u teretani, najviše iz razloga što se na njima relativno lako može primetiti
napredak usled treniranja, posebno u odnosu na one sportiste koji se ne mogu
pohvaliti tako dobrim genima.
Primera
radi, Flex Wheeler se i danas smatra možda jednim od takmičara sa najboljom
genetikom ikada, rame uz rame sa legendama poput Sergio Oliva. Flex slično kao
i Sergio ima uske i male zglobove, a veoma lepe konture mišića. Ipak, ono što
je važilo za Flexa dok se takmičio jeste da nije bio preveliki radnik u
teretani, za razliku od Sergia. I pored toga, uzimao je mnoge titule kada je
izlazio na takmičenja. Ukratko, mnogi danas tvrde da su silne Flexove pobede
rezultat njegove sjajne genetike na prvom mestu, a ne uloženog truda, rada i
vremena. I sam Flex je više puta priznavao da žestoki treninzi nisu njegova
omiljena aktivnost, dok su sa druge strane mnogi konkurenti smatrali da nikada
neće moći trenirati dovoljno naporno da pobede nekoga kao što je Flex. Sa druge
strane, Sergio je bio jedan od najvećih hardkor vežbača u svoje vreme. Njegove
tri titule na „Mr. Olympia“ jasno svedoče o kvalitetu njegovog rada. Sve ovo
dakle nameće pitanje kako „prosečni“
takmičari mogu biti konkurencija genetskim bogovima i imati manje-više realne
šanse da očekuju pobedu.
Danas
je skoro svima jasno da u ovom našem sportu svako može biti pobeđen, ali samo od strane onih takmičara koji odbijaju da veruju da je superiorna genetika nepobediva, bez obzira na trud i rad. Superiorna genetika zaista
može biti moćno oružje ali samo kod onih takmičara koji je pospešuju ogromnim
radom i fanatičnom posvećenošću detaljima. Ovo mogu potvrdili mnoga imena koja
su svoj status izgradila radom, radom i samo radom i pored činjenice da nisu
bili obdareni dobrom genetikom. Spomenuću samo neka imena, poput Nasser El
Sonbaty, Markus Ruhl, Jean-Pierre Fux iz devedesetih i drugi. Ovi momci su bili
ogromni na binama i pored lošije genetike, parirajući svima“.
Dorian Yates:
„Nema
sumnje da je određen nivo genetske superiornosti potreban da bi pojedinac bio
konkurentan na najvišem nivou takmičarskog bodibildinga. Struktura kostiju je
prva i najvažnija osobina takmičara, jer skelet u stvari čini osnovu na koju se
„nabacuju“ potom mišići. Ukoliko,
primera radi, pojedinac prirodno ima široke kukove, a uska ramena, to će
odavati slabiji utisak kod sudija, bez obzira koliko on žestoko trenirao tokom
karijere. Svaki takmičar koji ima izraženi popularni „V“ izgled naravno ima
natprosečno šira i razvijena ramena, uz uzak struk.
Dužina i proporcije udova su
takođe veoma važni. Takođe, veoma je važan i oblik mišića. Ukoliko su vizuelno
izduženi, skoro od početka do kraje zglobova za koje se vezuju, onda će
izgledati veoma dobro, ukoliko je takmičar u dobroj formi. Ukoliko su mišići,
primera radi, kratki, onda će to vizuelno ostavljati praznine i neće biti dobro
ocenjivano kod sudija, a vežbač jednostavno ne može unaprediti treningom one
segmente svog tela gde nema ili ima vrlo malo mišićnih ćelija. Mnogi takmičari
koji imaju slabo razvijene listove znaju o čemu upravo govorim. Takođe, veoma
je važno i u kom broju pojedinac ima mišićnih vlakana, kao i u kojoj količini
ima kojih vrsta mišićnih vlakana.
Ukoliko niste,
pogledajte po internetu fotografije pasa i miševa kod kojih je izvađen ovaj gen
ikako se to odrazilo na njihovu mišićavost tela. Podeliću sa vama i nešto što
je Mark Gilbert, vlasnik kompanije „MuscleGenes“ uradio: analizirao je moj
genotip. Evo šta je zaključio:
KK
(dve kopije „K“ alele). Ovo je najčešći genotip kod ljudi, 95% populacije ga
ima. U jednoj studiji ispitanici sa KK genotipom su nadmašili pojedince sa „R“
alelama pri merenju rezultata u skoku u vis (mera eksplozivne snage). Ovo je dovedeno
u vezu sa potencijalnom ulogom miostatina u tetivama (miševi kod kojih je
manjkao miostatin imali su za 14 puta izraženiju krutost tetiva nego obični
miševi).
Odlični
„RR“ genotip se dovodi u vezu sa izraženijom mišićnom masom, boljom reakcijom
na težinski trening, nižim nivoom telesne masnoće i slično. Ima ga manje od 1% populacije na svetu. Dakle,
iako sam i ja imao natprosečnu genetiku, ipak sam moramo uložiti veliki rad da
bih dostigao svoj maksimum.
Smatram
da sam svoju karijeru izgradio inteligentnim i velikim radom i posvećenošću jer
su mnogi konkurenti bili bolji, gledano sa aspekta genetike. Fantastična
genetika će vas sama odvesti samo do
neke granice, možda čak veoma visoko, ali potrebno je da je podržite
napornim radom, disciplinom i posvećenošću. Ukoliko to ne radite, pojedinac koji možda nije nadaren kao vi će
vas pobediti ukoliko trenira dovoljno naporno“.
Kevin Levrone:
„Pošteno
bi bilo da ostavimo po strani „prosečnu genetiku“ ukoliko pričamo o
takmičarskom bodibildingu na najvišem nivou. Takmičari imaju različite
genetike, ali su skoro svi oni mnogo bolji u ovom aspektu od zaista prosečnih
ljudi. Ono što sam ja primetio kod genetski nadarenih pojedinaca jeste da su
vrlo često i lenji iz razloga što shvate da im je potrebno relativno malo rada,
tačnije mnogo manje nego ostalima, da ostvare dobre rezultate.
Verovatno
najdareniji takmičar za kojeg ja znam, takmičar koji je imao sjajne konture,
punoću mišića, tanke zglobove je Flex Wheeler. Pre nego što nastavim reći ću da
Flexa smatram svojim prijateljem, čak sam mu jednom prilikom bio u pomoći kada
je nakon takmičenja u Španiji zamalo umro od dehidratacije tela. I dalje sam
veliki fan njegove takmičarske forme, a ostajem pri tvrdnji da je tokom
devedesetih on bio najlenji takmičar. To su bile godine kada su takmičari još
uvek trenirali po „hardcore“ principima. Flex čak i nije trenirao samostalno,
već sa trenerom koji je morao konstantno da ga tera da radi. A kada su bile u
pitanju takmičarske dijete, Flex je bio još nedosledniji. Dok smo mi jeli belo
meso, pirinač i bareni brokoli Flex je slatko žvakao pice i pomfrit. Hranio se
tako jer je i pored toga mogao da stane pored nas i da nas pobedi! Zašto? Zato
što je njegova genetika bila tako dobra!
Ali,
moram priznati da i sam imam veoma dobru genetiku za ovaj sport. Tokom karijere
mogao sam nabaciti mišićnu masu i do pet puta brže nego drugi. Mnogi su me
kritikovali govoreći da sam ulagao više vremena tokom godine u trening da bih
uzeo titulu na „Mr. Olympia“ kad-tad. Ne verujem u to. Mislim da bih naneo
mnogo više štete svom telu da sam trenirao neprekidno tokom 14 godina svoje
karijere. Da li sam bio lenj ili sam
ipak bio pametan? Mogli bismo raspravljati o tome. Takođe bismo mogli i za Flexa da je bio pametan na neki njegov
način, jer je radio taman onoliko koliko je bilo potrebno da nas pobedi.
Dorian
Yates nije imao tako dobru genetiku kao ja ili kao Flex. Ono u čemu je bio
bolji bila je mentalna snaga koja mu je davala prednost u odnosu na nas i zbog
koje nas je pobeđivao. On nije sebi mogao dozvoliti da jede nekvalitetno i da
ne trenira u dužim periodima tokom godine, a da održi dobru formu. On i njemu
slični bili su pravi ratnici, toliko posvećeni cilju da su bili spremni skoro
na sve. Ronnie Coleman je takođe odličan primer. Roni je godinama trenirao
naporno i držao drastične dijete pre nego što je počeo da nas pobeđuje.
Takmičari poput njega i Doriana su to radili jer su voleli ovaj sport. Imati takvu volju da treniraju duplo više i
jače nego nadareniji od njih, stvarno je velika prednost i vredno je svakog
poštovanja“.
Izvor:
musculardevelopment.com